Tractatus Logico-Philosophicus

Logičko-filozofski traktat (Šablon:Jez-lat, Šablon:Jez-nem), objavljen 1921. godine, je jedina knjiga koju je austrijski filozof Ludwig Wittgenstein objavio tokom života. Projekat je imao cilj da identifikuje odnose između jezika i stvarnosti i da definiše granice nauke, te je jasno razdvoji od metafizike. Traktat se smatra jednim od najznačajnijih filozofskih spisa 20. veka i savremene filozofije uopšte. Značajno je uticao na logičke pozitiviste i članove Bečkog kruga.

Wittgenstein je pisao beleške za Traktat dok je bio vojnik u Prvom svetskom ratu i završio ga je u zatočeništvu, u italijanskim gradovima Como i Cassino, avgusta 1918. godine. Tri godine kasnije, 1921. godine, knjiga je bila objavljena na nemačkom jeziku pod nazivom Logisch-Philosophische Abhandlung. Godine 1922. je objavljen engleski prevod Franka P. Ramseyja i C.K. Ogdena pod latinskim nazivom Tractatus Logico-Philosophicus, kao omaž Spinozinom Tractatus Theologico-Politicusu (po ideji G. E. Moora) i sa uvodom Bertranda Russella. Iako je lično odobrio prevod, Wittgenstein nije bio zadovoljan uvodom, smatrajući da je površan i da fundementalno ne razume delo.

Wittgensteinova kasnija dela, posebno Filozofska istraživanja (koje je objavljeno nakon njegove smrti), su kritikovala mnoge ideje Traktata.

Opis i struktura dela

Wittgenstein je pokušao da pokaže da se cela tradicionalna filozofija bazira na konfuziji same „logike našega jezika”. Takođe argumentuje da bilo koja značajna izjava mora da poseduje preciznu logičku strukturu. Ta struktura može biti zamagljena spoljašnjom gramatičkom konstrukcijom, te je neophodna detaljnija analiza kako bi se došlo do stvarne logičke strukture.

Traktat je sažet i ne sadrži argumente kao takve, već se sastoji od deklarativnih izjava koje su namenjene da budu „očigledne”. Delo nastoji da otkrije odnos između jezika i sveta: šta se o njemu može reći, a šta samo pokazati. Wittgenstein tvrdi da logička struktura jezika pruža granice značenja. Granice jezika su, prema njemu, granice filozofije. Veliki deo filozofije uključuje pokušaje da se kaže neizrecivo: „Ono što uopšte možemo da kažemo može se jasno reći“, tvrdi on. O bilo čemu izvan toga — o religiji, etici, estetici, mistici — ne može se raspravljati. One same po sebi nisu besmislene, ali svaka izjava o njima mora biti.

U predgovoru je napisao: „Knjiga će, dakle, povući granicu razmišljanju, tačnije — ne razmišljanju, već izražavanju misli; jer, da bismo povukli granicu razmišljanju, moramo biti u stanju da mislimo sa obe strane ove granice (zbog toga bi trebalo da budemo u stanju da mislimo ono što se ne može misliti).“ Knjiga ima 75 stranica i predstavlja 7 osnovnih izjava (označenih brojevima od 1 do 7), zajedno sa komentarima na svaku izjavu (koji su označeni sa npr. 1.1, 1.11, 1.12 itd.).

Teze

Sedam glavnih izjava dela su:

1. Die Welt ist alles, was der Fall ist.
2. Was der Fall ist, die Tatsache, ist das Bestehen von Sachverhalten.
3. Das logische Bild der Tatsachen ist der Gedanke.
4. Der Gedanke ist der sinnvolle Satz.
5. Der Satz ist eine Wahrheitsfunktion der Elementarsätze.
6. Die allgemeine Form der Wahrheitsfunktion ist: $[\overline{p},\overline{\xi },N(\overline{\xi })]$. Dies ist die allgemeine Form des Satzes.
7. Wovon man nicht sprechen kann, darüber muß man schweigen.

1. Svet je sve što je slučaj.
2. Ono što je slučaj, činjenica, jeste postojanje stanja stvari.
3. Logička slika činjenice je misao.
4. Misao je smislen iskaz.
5. Iskaz je istinitosna funkcija elementarnih iskaza.
6. Opšta forma istinitosne funkcije izgleda ovako: $[\overline{p},\overline{\xi },N(\overline{\xi })]$. To je opšta forma iskaza.
7. O čemu se ne može govoriti, o tome se mora ćutati.